Знам тај ветар који на траву јуриша свом силином,
која се под њим угиба као под Татарином.
Знам тај лист који лелуја и прави вез
по блату, и пада као окрвављени кнез.
Тече широка стрела по косој јагодици крова
дрвене куће, у туђој земљи без снова,
где гуске у лету, као јесен уз стаклену ивицу,
препознају сузу на лицу.
И очи колутају према плафону, подижем руку,
не сећам се песме и говора пуку,
али казашко име језик брбља даље,
које ноћу у устима звони као у Хорди медаље.
Нема коментара:
Постави коментар