Кристина Непредвидива
Живела је пре много, много година
И са двадесет и две
Изненада од неке болести умрла
Ковчег са њеним телом
У неку малу цркву су однели
И тек што је свештеник почео са опелом
Кристина из ковчега искочи
Високо, до таванице се винула
И на једну греду као на престо засела
Викнула је: "Не могу поднети
Смрад греха људскога"
Кристина Непредвидива
Заиста се чудно понашала
Молила се балансирајући на гредама
Или пак сасвим склупчана
Бежала је у далеке градове
Пела се на куле, на дрвеће, на зидове
Само да од људске изопачености побегне
Чак је и у пећиницу хтела да се сакрије
О да, Кристина Непредвидива
Ужасно се понашала
Улицама је као подивљала трчала
А затим би у реку скакала
О да, Кристина Непредвидива
Ужасно се понашала
Све до последњег дана
Умрла је у седамдесет и четвртој
У самостану света Ана
Нема коментара:
Постави коментар