Налети ветра на канте за смеће, звек.
Калдрмисаном улицом из часа у час
клизе аута, као река
по леђима хадсонских риба. Глас
Музе, који једва стиже до уха,
чини се, у сумраку, ничији. Јечи,
једнолико, као зуј зимских муха,
тихи ромор обесмишљених речи.
Облаци, рашчешљан купус. Нечитка слова.
Небески извор светлости, који је
због претеривања, кажњен. Уметност његова
не потиче од утанчаности, већ од миопије.
Живот у расутој светлости. Данима, ноћима
сем пива и пикаваца, ништа не дође у једало.
Узиму, зеленило живи још само у очима
које сажижу, ко коприв, голо огледало.
Ах, ништа вам не треба при таквом сјају:
Ни жена, ни тријумф правде свете.
Обриси ствари се распрскавају
ко бомбе, чим их руком такнете.
Укочена коначност. У полусветлу, све ово
долази отуда, што пад
температуре истиче силуете, поготово
ако предметни свет није баш млад.
Певати? о чему? о оном чега нема?
О јединству целог и пола? Сад вам се чини
као да сте се сунчали посвема
наопако, са Финкињом, на месечини.
Ал нико вам пуна грла куплет
неће прихватити: ни најсвеснији
зналац, ни публика. Што је узлет
виши, певач бива бестелеснији.
Нема коментара:
Постави коментар