Све чешће умор сад ме обара,
и глад за говором мања све је.
Запослења душе, о, та стара
задруга, радосна, која греје.
Какве то себи налазиш птице,
коме их дајеш, нештедимице,
и гнездиш се насред улице,
и певаш гласом садашњице?
Врати се, душо, стргни плашт перја,
радио нек нам пева о слави.
На шта је из твог, птичјег, безмерја
личио живот - то објави.
Сад снег, слетео из растроја,
кружи по кровном венцу и плоту;
смрт ми нацртај, улицо моја,
а ти, птицо, кликни о животу.
Ја идем, ти негде летиш меко,
и не чујеш тужаљке наше.
Ја живим, ево, ти, далеко
вапиш; немирно крило маше.
Нема коментара:
Постави коментар