Све има границу: па чак и жалост.
Поглед замре у прозору ко лист у блату.
Можеш звецнути кључевима. Воде налити.
Усамљеност - то је човек у квадрату.
Тако камила њуши, мрштећи се, шине.
Пустош се размиче, као завеса бела.
А и шта је, уопште, простор, ако ли не
одсуство у свакој тачки тела?
Ето, стога је Уранија од Клио старија.
Дању, и на светлости слепих фитиља
видиш: она ништа није сакрила
и гледајући глобус, гледаш у потиљак.
Ево оних шума: боровница на измаку,
то је река где моруну руком лове,
или град у чијем те телефонском именику
више нема. А даље према југу - нове
боје, то јест, југоисточно - планине суре су,
коњи-пржеваљци залазе у шаш дубље;
лица жуте. А даље - бродови по курсу
и простор поплави као чипкано рубље.
Нема коментара:
Постави коментар