- На падини, тамо, он заспа.
Ветар се свуд задева.
У крошњи сваког храста
стотину врана пева.
- Где лежи, добро не чух.
Лишће на ветру јечи.
Кров помену ли, ил` пречух?
Не разумем све речи.
- У крошњама, рекох: пази:
кричање јата тамнога.
С небеског постоља слази
унучад његова многа.
- Шта: он је био врана?
Ветар кроз таму јечи.
Шта: крошње црних грана,
не, не разумем речи.
- Радио је из петних жила
за ноћне невиделице.
Све што је направио: крила
гараве једне птице.
- Не ухватих реч у лету.
Ветар ми опет сметао.
Шта је он радио на свету,
ако се међ људима кретао?
- Он лежи без даха. Море
лишћа га снено слуша.
Видиш ли облак, горе,
знај: то је његова душа.
- Сада те разумем, тек:
он испод тамног хума
зарони, грлећ, заувек,
корење храстових шума.
- Време је - крв да се диже
од густог лишћа са цера.
Он биће од траве ниже,
кров тиши од језера.
Венчавам га са мемлом.
Круна му лепо пристаје.
- Како му је под земљом?
- Тако... како се не устаје.
Са круном, на дну бездана,
он одавно се скрио.
- Је л` стварно био врана?
- Птица, птица је био.
Нема коментара:
Постави коментар