Свуда око мене неми глаголи,
налик туђим глаголима
глаголи,
гладни глаголи, голи глаголи,
главни глаголи, глухи глаголи.
Глаголи без именица, глаголи -
само.
Глаголи што векују у подрумима,
говоре - у подрумима,
роде се - у подрумима
неколико спратова испод
светског оптимизма.
Свако јутро они одалзе на рад,
малтер мешају и тегле камење,
али, градећи ту град, не граде град,
него својој усамљености надграђују
знамење.
Одлазећи, застану уз сваку реч,
ко да односи их туђа успомена,
кад одједном на Голготу стижу већ
у ритму трију глаголских времена.
Изнад њих - строп неба неми,
баш као изнад гробља чавке,
и ко усамљеник
испред двери затворених
неко лупа, укуцава чавле
у прошло,
у садашње,
у будуће
време.
Нико неће доћи, нико да их склони.
Бар чекића
вечито ће да им звони.
Земља-хипербола тоне испод њих
Небо-метафора лебди изнад њих.
Нема коментара:
Постави коментар