Кад бејах у земљи стоматолога
чије су ћерке из белог света
наручивале ствари, а њина клешта
дизала на застави ко зна из кога
ишчупан Зуб Мудрости - ја, са деснима
чистијим од рушевина Партенона,
ја, шпијун, уљез, пета колона
труле цивилизације, по извеснима,
професор карсноречја, због више силе
живех у колеџу близу Језера;
тамо ме, као малолетног шалабајзера
позваше да ми истежу жиле.
Све што сам писао у том насељу
сводило се, неизбежно, на три тчке.
Обучен, падао сам у постељу,
и обноћ, лежећи наузначке,
хватао звезду дуж таванице,
која би - зракама хитрим и врелим -
брже склизнула низ моје лице
нег што бих замислио оно што желим.
1972.
Нема коментара:
Постави коментар