Ко светло-тамом измучени Рембрант,
Дубоко уђох у занемело нам време,
Оштрину мојег распламсалог ребра
Не чувају ни оне страже постављене,
Ни ови ратници што буре снима прате.
Хоћеш ли ми опростити, велелепни брате,
И мајсторе и оче тамнозелене сене -
Ал` пера соколовог ока у лету
И шатуле харемске у поноћно време
Помету не на добро, без добра помету
Крзнима сумрака узнемирено племе.
4. фебруар 1937.
Нема коментара:
Постави коментар