Није да силазим с ума, али се уморих то лето.
За кошуљом из ормана посегнем, и дан је
упропашћен.
Што пре би, је ли, зима да стигне, снег замете све
то -
градове, људе, али на зеленило прво пашће.
Почећу да спавам несвучен или да читам са сваког
места туђу књигу, док остатак године модар,
као пас што се отргао слепцу некако,
прелази на одређеном делу преко асфалта.
Слобода
то је кад заборавиш тираново име,
а пљувачка у устима ти је слађа од алве из Шираза,
и мада ти је мозак, ко рог овнујски, увијен,
ништа из плавог ока не капље преко образа.
Нема коментара:
Постави коментар