Свод црни светлији од оних ногу,
Од таме се издвајаше он много.
Те вечери, где наша беше ватра,
Ми видесмо да стоји коњ ко катран.
Ја ништа не видех од њега црње.
Ко угаљ му бејаху ноге црне.
Он беше црн ко ноћ, ко пустош слепа.
Он беше црн од гриве па до репа.
Другачије му црна беху леђа,
Не знађаху за седло које вређа.
Он непомичан беше. Ко да снева.
Нас плашило је црнило што сева.
Он беше црн да чак и сена трне.
Толико црн да нема ништа црње.
Толико црн ко магла ноћ кад витла.
Толико црн као у сржи игла.
Толико црн ко шума у даљини.
Ко место у грудима, у дубини.
Ко бразда влажне земље, где је зрно.
Ја мислим: и у нама све је црно.
Ал` ипак црњаше на наше очи,
На сату беше једва тек по ноћи.
Ни корак не приђе он ближе нама.
У слабинама му би мркла тама.
Одједном - леђа несташе му нага.
Од светле тачке не оста ни трага.
А очи белеше се као блесак.
Још страшнији би зена поглед бесан.
Као да нечији он беше негатив.
Ал` заставши у трку свом због чега ли
Он међу нама остаде до јутра?
И зашто чекаше крај ватре сутра?
И зашто ваздух удиса пун гари,
И шушташе он сувим грањем старим?
И зашто му из ока сјаше тама?
Јахача тражио је међу нама.
Нема коментара:
Постави коментар