Ако о нечему певам, онда ћу о промени ветра,
западног у источни, када се смрзнута вејка
помери улево, једва се од мрзовоље отевши,
и твој кашаљ над равницом лети у горе Дакоте.
У подне се може из пушке опалити у оно што у
трну
изгледа као зец, препуштајући зрну
да увећа размак између изгубљеног темпа
који ове редове пише пером и оног што
оствља трагове. Понекад се рука и глава
спајају, али се у стих то не претвара,
но према сопственом се гласу што уњка
окреће ухо, као део кентаура.
Нема коментара:
Постави коментар