Дато ми тело - шта с њиме да чиним,
Тако мојим и тако јединим?
За тиху радост што живим и дишем
Коме да захвалим највише?
Баштован ја сам, но и цветак, знам,
У тамници света никад нисам сам.
На стаклу вечности, већ, као прах,
Пала ми топлота, пао ми дах.
И печати их као шара жива,
Донедавно неуочљива.
Нек се тренутка талог слије -
Украс милине нек ништа не скрије.
1909.
Нема коментара:
Постави коментар