Пад је стални сапутник страха,
А сам страх је - осећај празнине.
Ко нам камење баца с висине,
Оно ли одриче јарам праха?
Јер укоченим монашким кроком
Некад си мерио стазе ове;
Калдрму јој, све грубе снове -
Уз жеђ за смрћу, жар к високом!
Топлино готска, нек си проклетиња,
Ту придошлицу престрави забат,
А дрво весело у пећи не тиња.
Није вечност многима светиња,
Но, ако си забринут за оно сада -
Коб ти је страшна, а кућа слаба!
1912.
Нема коментара:
Постави коментар