ТАД неки учевњак рече, Пробеседи нам о Говорењу.
А он овако одговори:
Проговарате онда кад нисте више у миру са сопственим мислима;
А када више не можете да обитавате у самоћи свога срца, станиште налазите на сопственим уснама, јер звук је разбибрига и разонода.
А у много је чему од тога што кажете мисао допола убијена.
Јер мисао је птица висина и ширина, која у кавезу речи може да развије крила, но не и да полети.
Има и таквих међ вама што траже разговорљиве из страха од самоће.
Тишина самотиње износи им пред очи њихова обнажена бића, од којих би да беже.
Има и оних што говоре, те и без свога знања или пак из нехаја открију неку истину коју ни сами не схвате.
А има и оних што носе истину сами у себи, али је не исказују речима.
У њиховим грудима дух обитава у таласавој тишини.
Када се сусретнете са својим пријатељем на друму или на тргу, нека сам дух у вама покреће ваше усне и усмерава вам језик.
Нека се глас што је унутар вашег гласа обрати уву пријатељевог ува;
Јер задржаће душа истину вашег срца као што се памти укус неког вина
И кад му боја буде заборављена а врча више нема.
Нема коментара:
Постави коментар