Ноћ ова, без ветра, светла је и блага.
Изнад мирних башта и над крововима.
У тишини лебди месец и далека
Брда обасјава. О, љубави моја!
Сад све стазе ћуте... И кроз прозор једва
Светлост позне лампе што допире к мени.
Ти сад спаваш. Снови овладали тобом.
У одаји мирној ништа те не мучи.
Ти не знаш за бриге никакве, нит слутиш
Какве ране мени сад раздиру срце!
Ти спаваш... док ја сам и још на прозору
И поздрављам небо које лепо зрачи,
И ту нашу стару, свемоћну природу.
Која мене само за болове створи,
Па ми рече: - теби одузимам наду.
И сузама само нек ти очи светле!
То је празник био... Ти од уживања
Одмараш се сада: и у сну пребрајаш
Ком` си се допала, ко се допо теби...
Ја и не помишљам да се сећаш мене.
Међутим, ја питам колико још има
Времена за живот што преоста мени,
Па се на тло бацам и дрхћем и вичем:
О ужаса! и још у данима младим!
Авај! Ја сад чујем улицом радника,
Што сам, доцкан, после теревенке своје,
Пева и враћа се сиромашном крову.
И страшно ми сада све то срце стеже,
Мислећ` како све је пролазно у свету
И за собом једва да остави трага.
Свечаност је прошла, за празничким даном
Долази дан рада; тако време носи
Што је човек икад искусио... где је
Глас народа старих? глас предака наших,
Царство моћног Рима, оружје, и звекет
Који прелазаше и земље и мора?
Свуд је сад тишина, све около ћути,
Свет мирује цели, о том се не прича.
У младим данима, кад сам жудно некад
Дан свечани чеко, па када је прошо
Ја сам тужан бдио и узглавље стиско.
И доцкан у ноћи по стазама пустим
Чула се песма која изумире
И, као сад срце, мучила је моје.
Нема коментара:
Постави коментар