LX
Дан за даном лети и у прошлост тоне
Ко вали кад јуре преко мора плава;
Један другог стиже - као да се гоне -
А кад дође жалу - тамо ишчезава...
На пучини вал се у светлости роди
И диже се, расте, снажи - но још таде
Кобна тмина с њиме преко мора броди
И време већ руши - што рођење даде.
Тако време боре по лицу нам ствара
И младости ране покоси нам цвеће,
Поруши лепоте природнога дара...
Том замаху ништа умакнути неће!
Ал` ово што теби рука моја пише
Ни времена рука не може да збрише.
Нема коментара:
Постави коментар