Ко дете бејах сањалица нека
Још пре пролећа свог;
И једном видех са харфом човека
Поред дворишта тог.
Плашљив - замолих: "Ослободи сада,
О, мајко, сина твог!"
Са гласом харфе отишло је тада
Ах, пола срца мог.
Знађах већ, пре но струне зазвонише,
То ће мој живот бит.
Не певај, странче, о не певај више!
То ће мој живот бит.
Ти певаш срећу и мог труда дане,
И моју песму певаш, да:
Судбине моје гласе одвећ ране,
Пролећа мога пролистале гране -
Што никад више немам ја.
Пево је. Прошо, нестало и звука.
Ход му ишчезе туд.
Пево је песму још незнаних мука,
Пево је срећу што сину и мину -
Његова собом одвела ме рука,
Ал` нико не зна куд.
Нема коментара:
Постави коментар