Леп је тон који на пролетњем цвету
Природа мати чаробно извија;
Кад и жбун сваки пун је мелодија
И шума кад је храм појања свету.
Још лепши тон је у песме полету
Кад муза људско срце крилом њија,
И дух се пуни слашћу хармонија,
Заносном песмом на своме узлету.
Ипак, ја знадем тон још веће сласти,
Опојан, моћан, пун животне страсти,
Другога тона нема ко тај што је.
Ах, ја га чујем, слушам... У том тону
Осећам и чар и награду ону
Кад заљубљени - љубе се њих двоје...
(Из великог спева "Словенска кћи")
Нема коментара:
Постави коментар