Онај славуј који целу ноћ је плако
За децом - ил`, можда, за драганом вене -
До небеса цвили.... Он личи на мене,
Јер и моја туга безмерна је тако.
Свирепа нам судба сличан удес спрема;
Он, усамљен, с болом као и ја поје.
Ни ја никог немам, само срце своје.
Мишљах за богињу да самрти нема.
Јер ко би верово - ах та вера вајна! -
Да два ока што су као сунце сјајна,
Земљом претворе се, земља да их скрије!
Сад знам шта у књизи судбине ми пише:
У јадима својим увиђам све више -
Да на овом свету ништа трајно није!
Нема коментара:
Постави коментар