уторак, 17. октобар 2017.

СОНЕТ - Рафаело Санти

Њен поглед, у коме плам чаробни гори,
Омађија мене. У срцу отада
Трепти, ко цвет ружа да по снегу пада,
Када год је гледам, ил` слушам да збори.

Тај жар што у срцу њено око створи
Не могу све реке и сва мора сада
Да угасе више. А душа је рада
Да два наша срца у једно претвори.

Око врата свога ја осећам јоште
Јарам њених руку и њене милоште;
Истргох се, мишљах: од тог ћу да патим;

Ал` сад себи кажем: сласти такве пити
Боље је, па макар у том пао и ти!
И ћутећи певам: мислима је пратим.

Нема коментара:

Постави коментар