Код извора пуног - смртна жеђ ме мори;
Хладно ми је, а жар у срцу је мом!
Смрзавам се, а ту добра ватра гори,
Странац сам - у родном завичају свом!
Го сам ко црв, ипак китњаст ко краљ који;
Срце ми - у плачу смејати се зна;
Ја утеху црпем из несрећа своји`;
Снаге имам, али - плашљивац сам ја.
Духу мира даје - срце које пати.
Омиљен сам - ал` ме одасвуд мржња прати!
Извесна је мени - неизвесност само!
И мени је мрачно што је другом зрак!
Сигурности нема ни овде, ни тамо,
Јер једино случај - да истине знак.
Ако шта добијем - то проиграм лако.
У зору зажелим - ноћ, да је продремам.
У лежању ја сам опет срећан - тако!
Јер богат сам - ништа да изгубим немам!
Правног наслеђа не могу имати.
Омиљен сам, али свуд ме мржња прати.
Жудња мене мучи да стекнем имање.
Али звиждим и на богаћења драж!
Онај ко ме псује - даје ми признање.
Највернијом сматрам отворену лаж!
Ко за мачка каже мени: паун то је,
Тај простотом својом пријатељ је мој.
Ал` истина и лаж кад смешани стоје -
Ја никако смеши не верујем тој.
Јер душа ми неће - не може да схвати
Да омиљенога свуда мржња прати!
Нема коментара:
Постави коментар