У почетку ничег није било,
Сем простора и тамна и пуста -
У пространству биле су још само
Сјајне очи и румена уста.
Од њиховог погледа и сјаја
Заблистала прво светла зора,
И кад прву реч изрече - земља
Тад изиђе из дубине мора.
Кад се земља на видело јави
Рој крилати поче да узлеће,
Полетеле птице и лептири,
А из земље никло прво цвеће.
Још човека само било није,
Груда земље ту је била сама...
И пламени пољубац је пао
И ја постах из љубавног плама.
У животу пробуди ме живот
Из светлога чудотворног краја,
Ал` и мене ко и друге што су,
И из овог истераше раја!
Нема коментара:
Постави коментар