ЛИРА - Сестра Хуана Инес од Крста

Драги, далек загрљајем,

за трен почуј тугу што ме скоси,

јер је ветру ја предајем

да је хитро твоме уву носи,

осим ако звук, претужан што је,

не мине, к`о ветром наде моје.

Почуј мене ти очима,

кад уво ти далеко се стече,

послушај, без бриге, њима

где јецајем перо ми одјече;

пошто груби глас ме слабо служи,

глув ме почуј како, нема, тужим.

Ако поље теби годи,

уживај, јер срећног хлада има,

и ових се ослободи

заморених суза јер у њима

опазићеш, погледаш ли боље,

пример моје среће и невоље.

Ако поток шумни гледаш

где пољскоме цвећу се удвара,

знајућ да се њему преда,

милујући са пуно га мара,

теби вели ток му, бол ми где је,

да на рачун мог плача се смеје.

Ако видиш - оплакује

наду свелу врх зелене гране

грличица што тугује,

нека оне бол мој ти обзнане,

пошто грана и глас к`о да збори

о нади ми, јаду што ме мори.

Ако ломан цвет и ако

стена горда која не допушта

да је време тлачи лако

желе бити моја слика сушта,

по ломности и својој чврстини,

цвет ми срећу, стена крепкост чини.

Ако видиш рањенога

јелена где падином зеленом

слази, тражећ бола свога

ублажење у врелу студеном,

док му бистрој води стреми глава,

не мој спокој, већ бол подражава.

Ако бежи зец очајан

док га гоне хртови опаки,

и, да спасе живот вајан,

не оставља траг стопала лаких,

тако наду стеже стрепње кора

и прогони груба љубомора.

Ако гледаш небо јасно

- чедност којом душа моја зрачи -

и виделом ако згасно

дан светао сасвим се помрачи,

та је тмина и та нелепота

слика мога одсутног живота.

Стог, Фабио, драго име,

зла која ме снашла можеш знати,

не губећи ништа тиме,

јер ти поља могу вести дати,

пошто бол свој подешавам свему,

знаћеш, ведар, патњу ми голему.

Ал, вај, кад ћу заслужити

да уживам блага ти ведрину?

Кад ми срећан дан ће бити,

да ми слашћу замедљаш горчину?

Кад ће очи твоје, чаром душе,

у мојима сузе да осуше?

Кад ћеш гласом дати јава,

звонко, уши ранивши ми нежно?

Дух који те обожава

када ће, у срећи сав огрезно,

пригрлив, те с пуно хитње присне,

из очију ведрих да ми блисне?

Када ли ће твој сјај лепи

да ми славом чула заодене?

Срећна, више да не стрепим,

уздисаје желећ изгубљене,

држећ да ми сузе мало вреде?

Ко ужива и јади му следе.

Кад ће лика твога срећног

црте да ми у поглед се сложе,

и то добро неизречено

које перо објаснит не може?

Јер, тешко се одређује оно

што разуму смислом није склоно.

Драги, сметње све премости,

дођи, јер ми живот прети мрењем

због те тешке одсутности;

дођи, јер док касниш долажењем,

чамећи у силном неспокоју,

оросићу плачем наду моју.