У староме парку, усамљеном, ледном,
Две сенке се среле у тренутку једном.
Очи су им мртве; говоре све тише:
Ни речи њихове не чују се више.
Две сени, по мраку, у парку се среле
Па речима прошлост оживет би хтеле:
- Сећаш ли се оних дивних успомена?
- А што да се сећам тих прошлих времена!
- Да ли твоје срце још за мене бије?
И да л` је у твоме сну још мој лик?
- Није.
- Ах, ти дивни дани! Љубавно чезнуће
Па сусрети: чести пољупци...
- Могуће.
- Па велике наде! Небо увек зрачно...
- Наде су отишле; сад је небо мрачно...
Тако корачали сред ноћне тишине.
А ноћ само чула разговоре њине.
Нема коментара:
Постави коментар