Стихоклепац један пита: да л` ја и још песме кујем?
Не! кажем ја јер одавно нити хвалим нити псујем.
Зашто?, пита. Јер је јасно да ко пева с пута скреће.
Заблуда је одлетела, забуни се вратит неће.
Некад писах славопоје, и газеле и сатире
Јер пожуде, гнев и страсти кроз моју се душу шире...
Пфуј! на љубавне песнике: што у страху ноћ проведу,
Како опис слатких уста и локница да изведу!
Пфуј на оне хвалопојце што поваздан муче муку
Како ли ће пет драхмица из нечијих примит руку!
Пфуј! - и на вас, сатирици, који, ко пси слаби знате
Да слабога уједате и да њему бол задате!
Тешко вама што сте гладни и опаки ко пси они,
И нека вас бог занавек из близине моје склони!
И ја писах славопоја и сатира - тако много!
О, како сам и свој разум, и дух тиме кињит мого!
Знај, Енвери, ћеретање људском делу не припада.
Божја реч, мужевна снага... ето то нам фали сада!
Но у куту скромно скриј се, где спасењу пути воде,
И помисли да животно време за трен један оде.
Нема коментара:
Постави коментар