1
Маћеха биће земља
ако ми душу продаш.
Од патње, устрептала,
јежи се, током, вода.
Свет беше лепши откад
постадох друга твоја,
кад остајемо неми
заједно покрај глога:
као глог љубав нам је
мирисом пут пробола!
Ал тле озмијаће ти,
ако ми душу продаш;
без сина остав, кршим
колена пуста своја.
У мени ћути Христос,
а врата мога дома
просјаку руку ломе,
руку тог јадног створа!
2
Пољубац уста твојих
стиже до ува мога,
пошто дубоке шпиље
преносе глас твог збора.
Прашина пута чува
мирисе твојих стопа;
мотрећ их, као јелен,
пратим те преко гора.
Ону што волиш, облак
црта врх мога дома.
Иди! Њу, лупеж, милуј,
распукло тле је она,
ал кад јој лице дигнеш,
видећеш плач мој горак.
3
Сунца Бог неће дати,
теби, без мене остав;
жедан ћеш бити ако
не трепти мноме вода;
несан ћеш бити ако
не грли влас те моја.
4
Одеш ли и до траве
пута, остаћу болна;
гришће те глад, жеђ, гором,
ил снага мога зова,
крваве ране моје
где год ти стане нога.
Иако зовеш другу,
с језика капљем твога,
присутна у твом грлу
к`о укус јак расола;
мрзиш ли, певаш, чезнеш,
то вапиш за мном болан.
5
Ако далеко умреш,
шупља ће шака твоја
под земљом десет лета
скупљати плач мој горак,
осећам где ти дрхти
жалосно сва пут ломна,
све док ти не покрије
лице мој костур трошан!
Нема коментара:
Постави коментар