Тајанственост чудна моју душу прати:
У тренутку љубав зачела се вечна;
Ја ћутим, а рана стоји неизлечена:
Она што ме рани никад неће знати!
Авај! С њом сам ишо, али она нигда
Не примети, мада с њене иђах стране...
Тако и живота провешћу све дане,
А нит ћу што тражит ни примити игда!
Она - што се нежном и дражесном зове -
Не зна и не чује глас љубави ове
Која се за њеним стопалима креће.
А читаће песму која дише њоме,
И питаће, увек верна ставу своме,
"Ко ли је та жена?"... Ал` разумет неће.
Нема коментара:
Постави коментар