Живот у току застајања нема,
А смрт нам крупним корацима иде:
Мучи ме све што ја досада виде`,
Још више оно што будућност спрема.
Ка мени као сен једине среће,
Прилазе дани прошлости, сећања -
И да њих нема, и с њима чекања -
Ја бих ван ових мисли био веће.
Враћају ми се пријатности знане
Што јадном срцу сладиле су дане;
У луци видим брод - лик среће своје.
Заморене су руке кормилара.
Сломљени јарбол олуја обара,
А светиљке су угашене моје!
Нема коментара:
Постави коментар