Заречен на стегу убоштва, не блиста,
бољитку не тежи, нежив, није нико.
Бос на глини тврдој, на плашт груб је свико,
око смерног паса павит њему листа...
Оронуо, измеђ зидина, несмиљен,
ни усов, ни куга, Враг само га страви,
и, као пас плашљив, тајну зубма млави,
капуљачом камном столетном наткриљен.
Сред тремова влажних, жртвује се стално
за свет овај што га куди, незахвално,
испосник укочен и, ћутљив, пребива.
Врана му и ласта гнездо главу краси
козе чупају му маховину власи,
глицинија сплет га сажаљив прекрива.
Нема коментара:
Постави коментар