Она иде у светлу лепоте,
Ко ноћ блага у звезданом сјају.
Све што има на свету красоте:
Светлог, тамног - њене очи дају,
Све нежности, и дивоте с њима,
Што дан блистав не може да има.
Ни зрак мање, нити више сама
Сен у валу црних јој витица
Ил` у складу локница, ил` прама
Што се спушта преко њеног лица,
Преко чела где чедне, спокојне
Мисли - свога места су достојне.
На том лицу које озарава
Срећни осмех вечите ведрине;
Где добротом сваког очарава
Мирни одсјај вечите врлине,
На томе се дивном лицу чита
Љубав - мира невина, вечита.
Нема коментара:
Постави коментар