Боже, утеху оном дадни
Кога припеке мучи плам,
Који, ко просјак, голи, јадни
Крај туђих врата лута сам.
Он у пролазу само креће
Преко ограда поглед свој
На хладовину и дрвеће -
Раскошу летњем, шуми тој.
За њега неће лисне гране
Гостољубиви спремит саг;
На њега неће ни фонтане
Расути росе бисер благ...
Пећина плава и дубока
Залуд га мами крају свом...
Ни прах са росног водоскока
Освежит неће главу том!
Боже, утеху оном дадни
Кога животног пута јад
Води - те, као просјак јадни,
Крај туђих врата лута сад.
Нема коментара:
Постави коментар