1
Поезијо, снаге божанствене,
у самоћи која живиш,
научена да за песме своје
питаш спокој шуме пуне сене;
ти, житељко пећине зелене,
одјек горски бива друштво твоје;
напусти већ једном учену Европу
коју, урођеном простотом, не мариш,
и полети тамо где ће свет Колумбов
да позорје теби големо подари.
Тамо наклоњено небо уважава
вечан ловор зелен којим
ти врлину овенчаваш;
и цветна долина тамо,
луг сплетених грана, река кривудава,
безброј боја нуди твојим кичицама;
а Зефир лепрша измеђ пољских ружа;
разблистане звезде красе позлаћеним
клинцима кочију ноћи;
док небески Владар, сред завеса лепих
седефастих облака, изгрева
и тичица гласом који учен није
љубав нежним кљунићем опева.
Шта су теби, шумска нимфо, славља
позлаћених краљевских двораца?
Зар ћеш данак плаћат скупа с њима
усред удворничке руље,
тромим кадом пузавог ласкања?
Таква не бејаше у најлепшим днима,
у детињству људског рода
кад, учећ народе и краљеве склоне,
ти испева свету исконске законе.
Не бави се више, о божице света,
у пределу том светлости и беде,
где Философија, славом обузета,
супраница твоја,
врлину потчинив рачуну,
међу смртницима олтар ти преоте;
да одведе опет мисо засужњену
у ноћ древну злочина, дивљаштва;
тамо где слобода узалудан занос,
вера подјармљеност, величина гордост,
подмитљивост култура се зове.
Скини с црвоточне гране сад храстове
твоју златну лиру којом си некад
о пољу и цвећу, шуморењу гора
непрозирних, и о утишаном
ромору потока горског, бистрих вала,
о чарима природе невине
усхићеним људима певала;
и над пространим Атлантиком ширећ
снажна крила, другим људима полети,
где се још првотним рувом заодева
земља, човеку једва потчињена,
а обиље свих поднебља,
Америка, сунца супружница млада,
кћи најмлађа древног Океана,
блиставо саздаје на видело дана.
Нема коментара:
Постави коментар