Пада лишће, пада, као из даљине,
Ко далеке баште на небу да вену;
Оно пада, ал` се падању опире. -
У ноћима земља пада и понире
Са далеких звезда у крило празнине.
И ми сви падамо... стално, неизбежно.
Пада ова рука.... Тако је са свима:
Ипак Један ова сва падања прима
На рукама својим бесконачно нежно.
Нема коментара:
Постави коментар