о недоследности укуса и расуђивања људи који оптужују жене за оно чему су узрочници
Глупи људи, оптужујућ
безразложно увек жене,
не видећ да виновници
погрешке сте почињене.
Ако сав труд улажете
да вас презру, што желите
да поштено владају се,
кад их на зло наводите?
Свладате им отпор, затим
с озбиљношћу, без опроста,
зовете лакоћом оно
што стајаше труда доста.
Смелост ваша неразумна
поступа к`о дечак који
баба рогу начини,
па се потом од ње боји.
Желите у драгој наћи,
што очарат вас је знала,
Таиду док молите је,
Лукрецију кад је пала.
Какве ћуди необичне
оног који нерасудно
огледало замагљује,
па се јада што је мутно!
Милошта ил презир вама
подједнаке јесу поле:
јадате се кад вас неће,
ругате се кад вас воле.
Угледна ни једна није,
пошто, ако не пристаје,
онда вам је незахвална,
пристане ли - похотна је.
И, таква је лудост ваша,
да уз меру неједнаку
кудите и немилосну
исто к`о и жену лаку.
Јер, како ће да поступа
драга, вама обузета,
кад вас вређа, незахвална,
а податна, вама смета?
Измеђ јада и досаде
куда ћуд вас води, знајте:
она која не воли вас
добро чини, па кукајте.
Безброј мука подносите,
разузданост кад вам живне
и, пошто их злим створите,
желите да буду дивне.
Ал у страсти саблажњивој
кривац већи од њих ко је?
Та што паде, умољена,
ил тај што њу молио је.
Или, ко је кривац већи
сагрешења кад се лаћа,
та која за новац греши,
ил тај који за грех плаћа?
Чему сопствен грех вас плаши?
Волите их, друге није,
такве каквим створисте их,
ил створите њих друкчије.
Престаните кушати их,
па ће вам се разлог знати,
кад кривите због слабости
њу што ће вас преклињати.
Тма оружја за бој ствара
охолости ваше снаге:
молба вам и обећање
спаја тело, свет и врага.
Нема коментара:
Постави коментар