...Величајна, мирна, протичеш, а потом
ломећ се о стење оштро тамно,
залећеш се жустро и помамно
као слепа судбина страхотом.
Који глас то и реч која
описат би могла песка хучног
језовити призор? Душа моја
у нејасне мисли тоне,
гледајући површ тока бесомучног,
да узалуд смућен поглед тежи
да га прати до мрачнога руба
провале највише: небројни таласи,
попут мисли хитро пролазећи,
махнито се сударају,
и безброј осталих за њим пристижу
и, у пени и тутњу, нестају.
И стижу и скачу... У бездну ужасном
нестаје суноврат бујице и пене;
над њим лебди мноштво дуга, заглушене
шуме одвраћају јеком громогласном.
О литице бијући жестоко,
пршти вода, скаче, облак испарења
измешаних,
вртложећ се, понор застире, врх стења
сукља, кружи наоколо, к небу
уздиже се попут пирамиде дива,
и повише гора у близини
ловцу самотноме ужас изазива.
...Гледам твоје воде неуморна тока,
као моћну бујицу векова
што кроз вечност тече: тако и човеку
пролазе, одлећућ, најдивнији дани,
а бол му се буди. Авај! већ осећам
да младости неста, да ми лице свело,
да невоља љута, што ме мори,
набира ми болом овијено чело.
Никад не осећах као овог дана
беду самотности, напуштеност своју,
тужну невољеност... зар би могла опхрвана
душа страсног, немирног човека
без љубави бити срећан? Кад би нека
лепојка се овде збила,
и поред ове провалије хучне
пратила ми мисли неодлучне
и око самотног мене руке савила!
Уживао ја бих, лице јој видевши
где постаје бледо, како још лепша је
у миломе страху, и како се смеши
док је држим у мом драгом загрљају...
О заносна снаго!... Авај изгнаноме,
без љубави и без домовине, чамим
сам у боловима и у плачу своме.
Нијагара силна неизмерно!
Чуј глас мој при крају: за мало година
прогутаће гробница студена
твог песника ломног. Нека ми стих траје
к`о бесмртна слава твоја. Нека смерно
гледајућ те, путник неки
уздахне сећајућ мога се имена.
И, кад на западу зађе сунца зрака,
да узлетим срећан где Бог ме позива
о, слушајућ одјек мог угледа жива,
дигнем озарено чело сред облака.
Нема коментара:
Постави коментар