Магловите стране, снегом покривене,
Ко светлошћу белом све да је засуто;
Снег шкрипи и пршти... бисерје расуто...
И мој дах се маглом ствара испред мене.
Све ћути. А горе, с небеских простора,
Кроз облаке месец са видика плава
Ту, на тлу, жалосну сенку оцртава: -
Безобличне гране разломљена бора.
Као помисао жељна смрти саме,
Опаши ме, цичо, ледом ове таме,
Да ми следи и страх немира и наде!
Бродоломник ноћас само небо тиче
Са валова ових и у ноћи виче:
- Шта л` мртви у својим гробовима раде?
Нема коментара:
Постави коментар