Ни кристално врело на светилу дана
Не блесне овако (слеђено на гори)
Нити црн абонос ико тако створи,
Нити тако плав је цвет на струку лана.
Ни истока злато овако не сјаје;
Ни миомир што се из амбре извија,
Не може да тако заносно опија -
Нити шкољка каква такав пурпур даје -
Као: чело, веђе, локне, очи плаве
И уста анђела кога љубим сада,
Најлепшега што је од крви и меса...
Лик дражесни то је оне земне јаве,
Што ту само живи - а у мртве спада:
Лед, абонос, амбра, цвет, пурпур небеса.
Нема коментара:
Постави коментар