Драг ми је увек тај брешчић усамљен,
И тај плот што ми поглед, с више страна,
Од последњега видика издваја.
Седећи овде, а гледећ` безмерне
Просторе оне надземаљског мира,
Ја се преносим у мислима тамо.
Замало срце не задрхти само.
И ко шум ветра међ овим дрвећем,
Ја чујем гласе тишине бескрајне,
И гледам, слушам: вечности се сећам:
Умрлих доба и садашњег живог
Времена нашег и његова гласа...
Тако у бескрај мисли моје плове...
Слатко је тонут у дубине ове.
Нема коментара:
Постави коментар