У велу боје бресквиног цвета,
Ти играш - светла ко пролећњи сјај
И да заклона није да му смета -
Ветар би ко цвет однео те тај.
Преко кринова росних скочиш лако
И рибњак пређеш ко лептира лет,
Ножица твоја с ципелицом тако
Нежна је, бела као кринов цвет.
Друге везују ноге па их стежу.
Да би стас њихов личио на твој!
Гласови им се у поздрав разлежу...
Но тад ни корак не покрену свој.
Нема коментара:
Постави коментар