Наклоности се уништише,
Разум сурова узе права;
Не веруј ни свом оку више!
Свршено... Сад је седа глава.
Па, докле можеш - ти се труди:
Смрт чекај... није већ далеко.
Тај удес који нама суди -
Као мирење примај неко.
Све је нестало - што се љуби!
И мртвог сутра гроб покрива.
Ал` зашто машта траг не губи -
Што у љубави вечној снива.
Заспи и - умри!
Нема коментара:
Постави коментар