Тихо као у сновима занесеног духа слика,
Који буру обилази, а у сфере мирне лети,
Језеро се горско светли затворено у врлети
- Ко дијамант што се блиста у престену од челика.
Висинама плавог неба кроз облаке сунце броди,
Као оро што ждралове јата стиже и надлеће...
И ко душа кад дубином сећања се својих креће -
Гранити се огледају у дубокој бистрој води.
Гледао сам то језеро кад је таман свод небесни,
Кад облаци небом јуре и у њима бура бесни,
Слично лаву што то степи биволице гони, стиже:
Ко варница из копита из облака муња сине
Док грмљава ко лав риче - талас који стеном мине,
Чини ми се ко дух који у граниту трг подиже.
Нема коментара:
Постави коментар