Дајем вам земљу у вашу баштину -
Људима с неба викнуо Зевс бог.
Поклањам вам га у вечну својину
Само до дела нек свак дође свог!
И тад пожури све што руке има,
Старо и младо на свој пође рад.
Ратар потрча пољским плодовима,
А по шумама оде витез млад...
Трговац своје напуни магазе,
Поп узе вино, као део свој;
Краљ позатвара мостове и стазе
И рече: од свега десетак је мој!
Но, доцкан, пошто људи све узеше,
Из даљина је дошо песник тад,
Али за њега ничега не беше,
Јер све је газду свог имало сад.
Вај! зар свог верног заборави сина?
Те да на земљи ничег нема он?!
Одјекну вапај до божјих висина...
И песник паде пред Јупитров трон.
Ако су снови светски те занели
- Рече Зевс - ништа ја крив нисам том -
Где беше онда кад се земља дели?
- Ја - рече песник - бех у небу твом.
Гледао сам светлост коју дајеш собом,
Слушао сфера и небеса пој.
Опрости духу што, озарен тобом,
Изгуби зељму и део на њој.
Шта ћеш - Зевс рече - свак има свој део.
Подела земље свршена је ствар.
Но, ако са мном живети би хтео
Ето ти небо и небеса чар!
Нема коментара:
Постави коментар