Пода мном је Кавказ. Ја стојим на снегу,
Сам на тој висини окомитих гора;
Орао узлеће са свога тимора
И лебдећ спрам мене, лети другом брегу.
Видим и изворе потока из стена,
И усова покрет с високих гребена.
Облак за облаком испод мене иде,
Кроз њих гледам доле хучне водопаде;
По њима су голих кршева громаде,
Где се маховина и шипрази виде.
А тамо још доле, шумарци зелени,
Где цвркућу птице и скачу јелени.
Још даље је тамо насеље чобана:
Стадо се по травним падинама шири,
У долине слазе весели пастири,
Куд Арагва тече с брдовитих страна;
И коњаник, ено, у кланац замиче
Куд махнити Терек дивљом песмом кличе...
Терек скаче, урла, пени се и диже,
Ко звер из кавеза кад храну примети,
Кроз обале тесне и горске врлети,
Бесан, вечно гладан, голе стене лиже...
Ал` залуд! Нит има хране нити наде:
Њега страшно стежу камене громаде.
Нема коментара:
Постави коментар