у којем задовољава сумњу, беседећи плачем
Док ти зборах, драги, у вечерње сате,
кад лик и држање твоје сумњу спречи
да те увериле нису моје речи,
жељах да видљива будем срцу за те;
и љубав, намере помажући моје,
то што немогуће изгледаше, свлада,
јер кроз сузе, којим проплаках од јада,
расплинуто мени срце капало је.
О вољени, доста, доста немилости;
љубомора силна душу ти немирну
нек не мори, и с њом сумња пуна злости:
глупе сенке, худи поводи нек мину,
јер ти срце моје виде и додирну
где између прстију твојих се расплину.
Нема коментара:
Постави коментар