Расту сенке... и све у једну се створе...
Још су обасјана
Брда куд су златна, врховима горе,
Прошла крила дана...
Оно што нас крепи и у живот води -
Далеко је веће...
Док светило ноћи небесима броди,
Ко блед призрак среће...
По азуру плови, док врхом планина
Зрак дана се гаси...
И ја све то гледам ко слику давнина
Коју спомен краси...
Шума ћути... Мир је. Нигде гласа није...
- Мирна су сва гнезда -
Ноћ безданом својом плавом купом лије
Миријаде звезда...
Нема коментара:
Постави коментар