Страсти носе патње! Ко ће да отклони
Болни немир срца што носи у себи?
Куд нам брзо чаши ишчезоше они?
Узалуд најлепше дарова се теби!
Мутан дух је, збрка намере омета;
Преда мном се губи чар вишега света!
Тад залепршаше, однекуд с висине,
Крила, уз тонове музике небесне: -
Све се моје биће препуни милине
И лепоте вечне... Па кад суза блесне
С тежњом да из светских издигне те уза -
Знаш божанску вредност звукова и суза.
Тако олакшано срце ми осети
Да још живи и да воли живет саде:
Да као захвалност због дарова свети`
Ко уздарје себе добровољно даде!
Сад знам - нека божја то подржи рука! -
Сву двоструку срећу - љубави и звука.
Нема коментара:
Постави коментар