Мој коњ јури као вихор - још га бодем у слабине...
А промичу поред мене: шуме, стене и долине,
Као мисли... ја све брже летим преко свог видика
Сав опијен и занесен у вртлогу нових слика.
Кад коњ, пеном сав окупан, неће ни глас мој да чује
И кад сенка ноћи сјајни украс света замрачује -
Тада шуме, стене, сенке пред погледом скупа стоје,
И пред светлосјајним оком у жарку се призму споје.
Земља спава. Ја не дремам - и тад јурнем к морском валу -
Црни талас - шуми, пени и застане на свом жалу,
Ја му руке своје ширим, к њему нагнем чело, главу.
Ал` на мене, у хаосу, излива се морска плима -
И ја чекам да ми душа, ко чун међу таласима,
У тренутку загњури се и преда се забораву.
Нема коментара:
Постави коментар