5
Ако видиш брег од пене,
стих мој видиш необичан:
лепези од перја сличан
и брегу је стих у мене.
Стих мој кама јесте згодом,
из дршке цвет цвета њој:
и водоскок стих је мој,
коралном што млази водом.
И кармин је огња жива
стих мој, и ведрином зелен,
мој стих јесте рањен јелен
у планини где се скрива.
Срчаноме створу годи
стих мој искрен и језгровит,
стих мој челик је целовит
из којег мач происходи.
24
Одважнога знам сликара,
задовољан обичава
да по пени заборава
и по платну ветра, ствара.
Знам сликара правог дива,
боје му божанска згода,
прамац трговачког брода
цветовима он прекрива.
Знам сликара, худог створа,
када слика, воду гледа;
уме да се страсно преда
муклој води сињег мора.
37
Жено, ево мојих груди,
знам, ранити њих си рада:
да још веће јесу, жудим,
да ми тежу рану задаш.
Јер, знам груд ми чудна да је:
злосрећној ми души прија
да кад рана најдубља је,
песма буде најдивнија.
39
У врту ми бела ружа:
и јулом и јануаром
гајим ја њу другу старом
што искрено руку пружа.
А злотвору мом - не тајим -
што ми мори душу живу,
чкаљ не гајим ни коприву,
њему белу ружу гајим.
Нема коментара:
Постави коментар