Ја затворих врата Рају
И извукох кључ свој таде.
Брод отплови другом крају.
Ја имађах лепу... али
Она оста на обали
Поред гроба своје наде!
Мој чун к југу тад отплови
У далеку земљу, коју
Красе палме и плодови
И крајеви дивни, нови -
И ту спалих лађу своју.
Но, ту другу лађу спазим:
Пустињска је, али хитра,
Знак јој дадо` да полазим -
И ко птица већ одлазим...
Ти ме водиш, о Анитра!
Ти си палмов сок, пун сласти,
Млеко које небо носи...
Ти, источник чуда страсти. -
Нигде нема такве сласти -
О, Анитра, ко ти што си!
Тихо! Да л` ме ослушкује?
И да л` спава - и да л` сања
Без фереџе и без зара?
Да л` завесе шум се чује?
Пази! тихо сад одзвања
Ко глас жабљи из мочвара.
Да, уздаси - срца гласи?...
Не, то само дах је здрави.
О, Анитра, спавај тише,
И чуј у сну где билише
Славуј песму о - љубави...
(Из Пер Гинта)
Нема коментара:
Постави коментар